Po­ča­sni pred­sjed­nik Udru­že­nja bo­ra­ca NOR-a 1941–1945. Raj­ko Me­do­je­vić umro je u 89. go­di­ni i sa­hra­njen je na grad­skom gro­blju u Ni­kolj­cu. Ro­đen je u Gran­ča­re­vu, se­lu pod­no ob­ro­na­ka Li­se, gdje su ga ro­di­te­lji Mi­lo­sa­va i Ko­sta još u ra­nom dje­tinj­stvu vas­pi­ta­va­li u du­hu tra­di­ci­je uzor­nog i ci­je­nje­nog brat­stva Me­do­je­vić. Na tim osno­va­ma, Raj­ko je ka­sni­je to­kom ško­lo­va­nja i ži­vot­nog is­ku­stva iz­gra­đi­vao mu­drost, pa­tri­o­ti­zam i ro­do­lju­blje, hra­brost, rje­či­tost i broj­ne vr­li­ne ko­ji­ma je pli­je­nio lju­de sa ko­ji­ma je do­la­zio u kon­takt.
Osnovnu ško­lu je po­ha­đao u rod­nom Gran­ča­re­vu i Pa­pa­ma, a Ni­žu gim­na­zi­ju u Bi­je­lom Po­lju. Uči­telj­sku ško­lu je upi­sao u Tu­zli, a za­vr­šio u Ba­nja­lu­ci. Ka­sni­je je uz rad, ta­ko­đe u tom gra­du, za­vr­šio Vi­šu pe­da­go­šku ško­lu – gru­pa srp­sko­hr­vat­ski je­zik i knji­žev­nost sa isto­ri­jom. Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Sa­ra­je­vu van­red­no je za­vr­šio 1970. go­di­ne i ste­kao zva­nje pro­fe­so­ra ju­go­slo­ven­ske knji­žev­no­sti i srp­sko­hr­vat­skog je­zi­ka.
U bra­ku sa Ka­ću­šom, ro­đe­nom Čulj­ko­vić, ta­ko­đe pro­svjet­nim rad­ni­kom, do­bio je si­na Ne­boj­šu, ko­ji je, na­ža­lost, pre­mi­nuo u ra­noj mla­do­sti, kao i kćer­ku Anu, ko­ja je za­sno­va­la po­ro­di­cu i ima si­na Bal­šu i kćer Kse­ni­ju.
Pr­vo za­po­sle­nje Raj­ko je do­bio u Gran­ča­re­vu, gdje je ra­dio kao uči­telj od 20. ok­to­bra 1944. go­di­ne. Na­kon dvi­je go­di­ne oti­šao je u Bo­snu i u Ve­li­koj Kla­du­ši oba­vljao od­go­vor­ne du­žno­sti u Sre­skom na­rod­nom od­bo­ru, Sre­skom od­bo­ru na­rod­nog fron­ta i Sre­skom ko­mi­te­tu Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je. Sa tih du­žno­sti upu­ćen je u Ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra, ko­ju za­vr­ša­va u Knja­žev­cu, u no­vem­bru 1949. go­di­ne i do­bi­ja čin pot­po­ruč­ni­ka.
Zbog po­ku­ša­ja da za­šti­ti svog ne­vi­no osu­đe­nog dru­ga, Raj­ka sum­nji­če da je pri­sta­li­ca In­for­mbi­roa, osu­đu­ju ga i upu­ću­ju na Go­li otok, gdje je u ka­za­ma­tu pro­veo vi­še od tri go­di­ne. Na­kon oslo­ba­đa­nja, krat­ko vri­je­me je oba­vljao du­žnost uči­te­lja u se­lu Avra­mo­vi­na, srez Gra­da­čac, da bi se ko­nač­no u ok­to­bru 1954. go­di­ne vra­tio u rod­ni kraj. Do pen­zi­o­ni­sa­nja je ra­dio u in­sti­tu­ci­ja­ma pro­svje­te, osnov­nim ško­la­ma u Bi­stri­ci, To­ma­še­vu, Pa­vi­nom Po­lju, Bi­je­lom Po­lju i Gim­na­zi­ji ,,Mi­lo­je Do­bra­ši­no­vić”.
Po­sao pro­svjet­nog rad­ni­ka je oba­vljao sa­vje­sno, oda­no, ljud­ski i hu­ma­no, uz kraj­nje uva­ža­va­nje lič­no­sti svo­jih vas­pi­ta­ni­ka. Ta­kav od­nos i rad do­pri­ni­je­li su da broj­ni uče­ni­ci ko­je je pod­u­ča­vao ostva­re za­pa­že­ne re­zul­ta­te u ško­lo­va­nju i ra­du i afir­mi­šu se kao ugled­ni čla­no­vi dru­štva.
Po­red an­ga­žo­va­nja na pro­fe­si­o­nal­nom pla­nu, Raj­ko će osta­ti upam­ćen kao iz­ra­zi­ti en­tu­zi­ja­sta u dru­štve­nim ak­tiv­no­sti­ma. U ško­la­ma je po­kre­nuo đač­ke li­sto­ve Vje­sni­ci, Na­ša vi­đe­nja, Pro­sto­ri, a u dnev­nim no­vi­na­ma i ča­so­pi­si­ma ob­ja­vio vi­še od 60 zna­čaj­nih ra­do­va. Ipak, ne­mjer­ljiv do­pri­nos bje­lo­polj­skom škol­stvu dao je pi­sa­njem mo­no­gra­fi­ja ko­ji­ma je ovje­ko­vje­čio jed­no vri­je­me.
Ta­ko­đe, sa uspje­hom je oba­vljao mno­ge du­žno­sti i u dru­štve­no-po­li­tič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma kao što su SKOJ, Sa­vez omla­di­ne, Sa­vez sin­di­ka­ta, SSRN… Uče­stvo­vao je u iz­grad­nji rad­nič­ke ze­mlje, kroz do­bro­tvor­ni rad u omla­din­skim rad­nim bri­ga­da­ma – na pru­zi Ša­mac–Sa­ra­je­vo, fa­bri­ci Ivo Lo­la Ri­bar u Že­le­zni­ku. Na broj­nim ak­ci­ja­ma bio je ko­man­dir če­te.
Or­ga­ni­za­ci­ja bo­ra­ca NOR-a je pre­po­zna­tlji­va po Raj­ku, ko­ji je u tri man­da­ta bi­ran za nje­nog pred­sjed­ni­ka. Če­tvr­ti put je iza­bran za po­ča­snog pred­sjed­ni­ka. To­kom svog man­da­ta ovu or­ga­ni­za­ci­ju je svr­stao u red naj­bo­ljih u Cr­noj Go­ri, a isto­vre­me­no je pod nje­go­vim uti­ca­jem ve­li­ki ugled ste­kla i na pro­sto­ri­ma eks Ju­go­sla­vi­je.
Za svoj du­go­go­di­šnji rad Raj­ko Me­do­je­vić je do­bio vi­še pri­zna­nja, me­đu ko­ji­ma su naj­zna­čaj­ni­ja Me­da­lja za­slu­ga za na­rod, Or­den ra­da sa zlat­nim vi­jen­cem, Op­štin­ska na­gra­da 3. ja­nu­ar, znač­ka za na­rod­no pro­sve­ći­va­nje, Pla­ke­ta Bo­ris Ki­drič za ši­re­nje teh­nič­ke kul­tu­re, Or­den Ru­ske Fe­de­ra­ci­je po­vo­dom 70-go­di­šnji­ce po­bje­de nad fa­ši­zmom…
Zbog sve­ga što je Raj­ko Me­do­je­vić ura­dio i zbog če­ga se ,,imao ra­šta i ro­di­ti” obez­bi­je­dio je traj­no po­što­va­nje, za­hval­nost i ne­za­bo­rav. Za­u­zeo je zna­čaj­no mje­sto u sje­ća­nji­ma nje­go­vih uče­ni­ka, ko­le­ga, pro­fe­so­ra, sled­be­ni­ka iz­vor­nih tra­di­ci­ja bo­ra­ca NOR-a, kao i svih gra­đa­na Bi­je­log Po­lja i ši­re, ko­ji su ima­li pri­li­ku i za­do­volj­stvo da bu­du u kon­tak­tu, ma­kar i krat­ko vri­je­me sa njim – na­vo­di se u opro­šta­ju SOB­NOR-a Cr­ne Go­re od Raj­ka Me­do­je­vi­ća.M.No­vo­vić